Talk:Milutin Bojić

Quotes in original language, moved to the talk page

• Ja verujem da će docniji naraštaji razumeti naše strasti, možda će se diviti našoj svojeglavoj upornosti i samovoljnom podnošenju muka. Ipak, da li će svi novi Srbi odobravati naš predsmrtni prkos u preziranju neprijatelja i samoodricanju radi opšteg dobra? Da li će shvatiti da kod nas nije bila uzburkanost živaca ni pomućena svest, nego jasno osećanje mržnje prema napadačima. Mi bismo mrzeli osvajače i da su nam dobra donosili. Što su se dovukli u našu zemlju! Zašto ruše ono što su naši ustanovili?!
  • u Medovi, u izgnanstvu krajem 1915., na komadu hartije

• Ko smo mi, ovde u Medovi? Nekad smo bili raznih zanimanja i raznih godina starosti, sad smo svi isto - mučenici. Svaki od nas nosi u sebi klicu umiranja. Da li će se ona razviti i dokrajčiti izmoreno telo? To ćemo videti kroz neku nedelju, za koji dan. Željni smo dobre postelje i... kad bismo imali celu obuću! Ruke vire iz rukava kao pruće. Ja lično sve bih to trpeljivo podnosio kad bih znao da su živi i na miru naši u Kraljevu. I svi rođaci, prijatelji i poznanici razvejani uraganom.
  • u Medovi, u izgnanstvu krajem 1915., na komadu hartije

• Nikud ne idem. Kad nisam u kancelariji, kod kuće sam, u sobi gde radim. Nikad nisam više radio. Jedino mi smeta malarija. Gotovo na svaka tri četiri dana po jedan odležim ili odstenjem. Sem toga, drage uspomene iz Arbanije manifestuju se u stalnim bolovima u kolenu, člankovima, a često i u celoj nozi. Nekad po dva dana ne izlazim iz kuće. Onda bih pobio sve... Često po čitave noži provodim bez sna.
  • Krf 1916.

• O, kako bih rado uveče, dok napolju zviždi vetar, urla more i kiša sa praskom lupa u teške prozorske kapke, želeo da nisam sam, da u svojoj sobi, inače lepoj, sedim pored sveće u društvu onih koje volim... Obožavam samoću kad se mislima daje mah, ali ne mogu da podnesem apsolutnu samoću, ne bez onih koje volim. Nikad nisam više želeo da radim, a možda u životu nikad nisam radio toliko kao danas, sistematski, snažno, ali i nikada nisam morao više sebe da savlađujem, da sva osećanja i želje ubijam.
  • Krf 1916.

• O, pogrešno si me razumeo! Nisu me obuzele zloslutne misli. Ja verujem da ću ozdraviti i možda ću živeti dugo kao Alfred de Vinji i još duže, da dočekam starost Lamartina i Viktora Iga. Samo sam pomenuo ove mlade, žao mi je svakog pesnika kome je život rano slomljen.
  • Solun 1917. pred samu smrt